Uroš Mišić kao Dule Savić

Piše gost Bloger : Đorđe Mijušković

Dileme nema – sa „Zvezdom“ nešto mora da se radi. Ukinuti, privatizovati, disciplinovati, svariti…

Uroš Mišić je samo posledica onoga što naš najtrofejniji fudbalski klub snalazi još od trenutka osvajanja Lige šampiona, u Bariju 1991. godine. Jer, „Crvenza Zvezda“ je, što pod uticajem stranog faktora (sankcije i ratovi), što pod uticajem domaće filozofije da se najteže prašta uspeh u sopstevom dvorištu, sistematski razarana evo već više od petnaestak godina, da bi sada doživela valjda definitivan i potpuni krah, iz koga, valjda, jedino može ili da stavi katanac na svoja vrata ili da se uzdigne poput feniksa.

Vreme, koje se sada meri u satima, pokazaće šta će se ostvariti od ove dve pretpostavke. Šta god da se desi, ovo je prekretnica. I niko ne može da se pravi lud.

Ja sam iz one generacije koja je Džaju na fudbalskom terenu uhvatila tek pri kraju karijere. Pravi heroji mog detinjstva bili su Dule Savić, Pižon, Miloš Šestić, pa Mile Jovin, Mihalj Keri, Pera Baralić… oni momci koji su igrali u finalu Kupa Uefe 1979. godine i tamo poraženi krađom danskog sudije koji je dosudio nepostojeći penal za „Borusiju“ iz Menhengladbaha. Džaje se sećam tek kroz izmaglicu dečačkih dana. Ali, sećam se da je bio legenda. Bez obzira što je ove godine završio u zatvoru.

A, koga će se sećati ovi novi momci, rođeni ubedljivo posle finala jednog evropskog takmičenja, a verovatno i posle čuvenog Barija? Čijih driblinga, kad u „Zvezdi“ više skoro i da nema igrača koji zna nekog da predribla? Kao što nema ni rukovodstva koje bi bilo sposobno da uradi ono što treba da rade glavešine modernog sportskog kluba – da ga vode samostalno, bez „uličnih“ faktora.

Zato je Uroš Mišić sinonim za preporod kluba. Baš kao i Nebojša Trajković. Nesrećni mladić, drakonski zalupljen sa 10 godina zatvora zbog huliganstva na tribinama, ima životnu priliku da postane heroj spasenja kluba. Baš kao i nesrećni žandarm koji je dobio batine. Kako? Pa, prilično utopistički, ali zašto da ne…

Zamislite sliku u kojoj Nebojša i Uroš zajedno sede na Severu i sportski bodre omiljeni fudbalski klub (mada se niko od novinara nije bavio tim pitanjem, postoji 50 odsto šansi da je Nebojša „zvezdaš“, pošto teško da je „ofkovac“)…. Služeći pritom obojica kao živi primeri kako žrtva oprašta dželatu… Nema više huligana, postignut je „viši cilj“.

A, ujedno, tom simbiozom huligana i „zvaničnih struktura“ stalo se na put i kriminalu u sportu, zakulisanim i svim ostalim porocima koji prate najpopularniju sporednu stvar na svetu. Džaja i Cvele u svečanoj loži, pored njih Zeka i Bjeka, Ivica Dačić, kao ministar policije, predstavnici navijača.

Pamtim još i kada je Arkan organizovao ujedinjenje svih crveno-belih navijačkih frakcija u „Delije“. Znači, moguće je i ujediniti Nemanju i Nebojšu. Potrebna je samo jedna poseta zatvoru u kome čami Uroš, Nebojšina ruka pomirenja, Uroševo iskreno kajanje. Tu i tamo, malo diplomatskog i političkog umeća da se preinači već doneta presuda (prilika za Vrhovni sud)… i pamet u glavi. Zna se šta sledi ako se ikada ikakva slična glupost ponovi!

Uroše, ti to možeš. Nebojša i ti. Ajmo, ajde, svi u napad. Za „Zvezdu“, za Srbiju, za fudbal, Džaju, Cveleta, Piksija, Miljana Miljanića… Mišković mlađi? pa dobro – aj i za njega…

Đorđe Mijušković
U saradnji sa MySerbia.net